Из историје Славистичког друштва

Преглед ужег састава управа 1948–2017.

Славистичко друштво Србије основано је 29. јуна 1948. године и од тада опстаје и делује већ више од пет и по деценија. Са људског становишта, то је приближно читав један човеков век, а у сваком случају толике године тренутак су кад почиње да се размишља о свођењу биланса радног века и животног пута. Славистичко друштво је, међутим, тек на узлазној путањи свога постојања и активности, те и далеко од потребе да ради себе као институције своди рачуне егзистенцијалне природе, али током шест деценија протеклог времена животи многих његових активиста – оснивача, председника, чланова управа и оданих посленика на славистичком пољу – угасили су се, а не мали број слависта под бременом година повукао се из активног славистичког деловања. Сагледавање њиховог улога у Друштво и доприноса развоју славистике може бити подстицајно за будућност. И управо ради тога и највише због тога ово је прилика да се сагледа и широј јавности прикаже пређени пут у развоју српске славистичке мисли уопште и организованог славистичког деловања посебно. Одлагање овог сагледавања и приказивања за неко касније време значило би предавање забораву, јер живи сведоци неумитно нестају, а документа се губе и пропадају.

Током целокупног свог постојања Славистичко друштво Србије делило је судбину својих чланова, и његова делатност је умногоме детерминисана друштвеним и политичким приликама. Када су оне биле повољне, настајали су узлети, кад су се погоршавале, активности су се примиривале, али никада нису утихнуле. Бивало је и да су тешке прилике надахњивале на акције и подухвате. Оно је успевало да своје активности не подређује догмама, трагало је за научном истином заснованом на објективним чињеницама, облике и садржаје свог деловања креативно је усавршавало и прилагођавало не само захтевима датог тренутка, већ и будућег времена. При том треба нагласити да је било периода када друштвене и политичке прилике нимало нису биле повољне за слободно, неиндоктринирано и креативно деловање. Неоспорно је да су пресудну улогу не само за карактер деловања, већ и опстанак Друштва у тим тешким приликама првих деценија његовог постојања имали његови руководећи делатници, у првом реду Александар Белић и Радован Лалић. Узимајући у обзир како објективне, тако и субјективне факторе који су детерминисали деловање Друштва, његова досадашња историја могла би се поделити у пет етапа: прва етапа – од оснивања 1948. до 1960, друга од 1961. до 1972; трећа од 1973. до 1990; четврта од 1991. до 2000. и пета етапа од 2001. године.

Прва етапа (од оснивања 1948. до 1960) носи обележја првог председника Друштва – Александра Белића и потпредседника – Радована Лалића. Њу карактерише сложеност политичких прилика и, у зависности од њих, изразито неравномеран интензитет деловања. Али константна карактеристика рада Друштва у тој етапи је академизам, тј. деловање усмерено углавном на универзитетску средину престонице. Битно обележје овог периода у постојању Друштва је конституисање југословенског славистичког покрета и оживљавање организоване међународне славистичке сарадње, тј. заснивање Међународног славистичког комитета.

Друга етапа (1961 – 1972) такође носи обележја руководећих делатника и то Радована Лалића, који је после смрти А. Белића изабран за председника, и, на својеврстан начин, Ђорђа Живановића, који је у највећем делу тог периода био један од потпредседника, а стицајем околности повремено обављао послове председника. Ова етапа у постојању и раду Друштва карактерише се наглашеном демократизацијом и својеврсним народњаштвом у деловању тако што се његово интересовање распростире на широке кругове посленика у области наставе словенских језика, пре свега руског, у читавој Србији. То је време омасовљења и установљавања таквих форми деловања као што су «Скуп слависта Србије» у Београду, семинари и стручна окупљања по подружницама у већим градовима Републике. Истовремено, то је и етапа кад започиње и непосреднија сарадња са славистима из осталих југословенских република.

За разлику од претходне две, у трећој етапи (1973 – 1990) доминантно место у организационом обликовању, као и у формама и садржајима деловања Друштва, имале су ондашње друштвене и политичке прилике у Србији и Југославији. То је време самоуправљања и непрекидних ротирања руководећих делатника, конфедерализације не само Југославије, већ и Србије, а као последица тога и конфедерализација Славистичког друштва, кад му је наметнуто да свој назив промени (1984) у Савез Славистичких друштава СР Србије. У таквим условима изразито развијено осећање словенске узајамности код српских слависта имало је пресудну улогу да се интензивирају активности Друштва на повезивању и сарадњи како са славистима југословенских република, тако и осталог словенског света. Тада су за почасне чланове Друштва изабрани истакнути страни слависти, у том периоду одржани су у Србији значајни међународни научни симпозијуми и објављени зборници реферата. То је и време најинтензивнијег и најмасовнијег учешћа чланова Друштва на међународним научним конгресима и симпозијумима.

Четврту етапу (1991 – 2000) карактеришу трагични дезинтеграциони процеси у словенству. На самом почетку те етапе четири републике изашле су из Југославије, а у њеном остатку настале су и све време трајале тешке прилике живота и рада у изолацији, блокади, рату и бомбардовању. Прекинута је сарадња са славистима из бивших република, али у настојању да се изађе из блокаде и изолације Славистичко друштво тежи интензивирању сарадње са славистима из осталог словенског света, у првом реду из Русије.Организовањем више међународних симпозијума у томе у значајној мери и успева. У том периоду долази и до релативне устаљености и стабилности у руковођењу Друштвом. Упркос тешким свеколиким условима у том периоду издато је више научних зборника, покренути су часопис «Славистика» и едиција «Славистичка библиотека».

Пета етапа, која започиње 2001, не издваја се само по календарском почетку новог века и миленијума, већ и по динамичности развоја и противречности друштвених и политичких процеса у којима се делује. У организационом погледу овај период се карактерише стабилношћу руковођења Друштвом и наглашеним продужетком и развијањем свега позитивног у раду Друштва не само у непосредно претходној, већ и у свим претходним етапама. У том смислу долази до интензификације и актуелизације програмских садржаја «Скупа слависта Србије», као и до интензификације и модернизације стручног усавршавања чланова Славистичког друштва Србије. Овај период карактерише се даљим развојем сарадње са славистима из ширег словенства и оживљавањем контаката и сарадње са славистима из бивших југословенских република.

Константна карактеристика свих етапа Друштва јесте његова својеврсна симбиозна повезаност са Катедром за славистику у Београду. На њој (која се у време оснивања Друштва и дуго касније колоквијално још увек називала предратним називом «Словенски семинар»), оно је и настало, ту му је свих протеклих година било седиште, ту се одвијао највећи број његових активности, припадници ове Катедре најчешћи су учесници не само у руковођењу Друштвом, већ и у креирању рада и реализацији његових програмских садржаја. Током знатног времена Катедром и Друштвом руководила је једна личност, а када су функције шефа Катедре и председника Друштва биле заступљене посебно, испољавала се пуна кооперативност међу руководиоцима. Уз то, руководиоци Катедре су најчешће били и формално ангажовани у Друштву било као његови потпредседници или чланови Управе. Све значајније акције предузимане су заједнички, о чему, између осталог, сведоче материјали и зборници на којима су равноправни потписници Друштво и Катедра.. Стога је историја Друштва увелико и историја Катедре за славистику.

С друге стране, све што се значајније дешавало и остварило у српској славистици у целини, а посебно инославистици (проучавању инословенских језика, књижевности и култура) широм Србије било је запажено и подржано у Славистичком друштву Србије. Зато се може рећи да је његова историја у значајној мери и историја српске славистике последњих скоро шест деценија. У сваком случају и нема сумње да историја Славистичког друштва Србије представља значајан део историје организованог славистичког покрета не само у Србији, већ и на некадашњем југословенском, а свакако и ширем словенском простору.